Lovac na zmajeve
 Ako je verovati priči Petra Markovića (81) iz Bukove Glave, zaseoka skrivenog u planinama iznad Majdanpeka, zmajevi nisu samo izmišljeni likovi iz dečijih priča, a on ih lovi i ubija već šest decenija: ’’Ima ih mnogo u ovim krajevima. Kriju se po pećinama, duvarima, dimnjacima, oko parnog kotla majdanpečke toplane. Čak mislim da je jedan ovih dana opet u okolini kotla i moraću to da proverim.’’, priča nam poslednji lovac na zmajeve u ovim krajevima.
Slika o zmaju koji juri ljude nije baš sasvim tačna, kaže Petar, i od njih bi najviše trebalo da zaziru mlade devojke i žene koje su ’’još u snazi’’: ’’Neće zmaj na decu, ljude i stare babe. Ali žene od 18 do četrdeset godina trebalo bi da pripaze. Zmajevi baš njih jure, znate već zbog kojih stvari.’’
Zmaja je, po njegovim rečima, baš tad najlakše i naći, jer je uglavnom nevidljiv. U trenucima kada ’’spopadne’’ žrtvu, moguće je po njenim pokretima videti da je i on tu i da ’’radi radnju’’. Ljudi pogrešno misle da mogu da ga ubiju na klasičan način, ali Petar tvrdi da to nije tako: ’’Bio sam prisutan kada je muž sa pištoljem čekao zmaja. Kada je on došao, i kada je dohvatio njegovu ženu, to se videlo po njenim pokretima, ali i po pomeranju ćebeta. Muž je pucao, ali ništa mu nije mogao dok ja nisam izvadio svoje ’’eksperimentalije’’ i napao ga, ali na početku, uspeo sam samo da ga ranim. Tada je muž priskočio i srpom ga posekao. Krv je bila svuda po sobi, i to su svi posle mogli da vide i čudili se.’’
Petrove ’’eksperimentalije’’ su posebna priča. Sačinjene su od masti ubijenih zmajeva, njihove kože, ali i još nekih trava i sastojaka koje ne želi da otkrije, kao što ne želi ni da pokaže mast jer, kako reče, mnogo brzo ’’vetri’’, a malo je ima i vrlo je dragocena. ’’To je jedini način da se zmaju dodje glave. Meni je recept prenela moja majka koja je takodje bila poznati lovac na zmajeve u ovim krajevima. Ja za sada još nemam kome da prenesem ono što znam, nema interesovanja za ovaj posao.’’ Atrebalo bi, tvrdi Petar, jer je ovaj kraj oko Majdanpeka izuzetno povoljno tlo za ove nemani: ’’Nema njih u Banatu, Sremu i ostalim ravnicama. Ne znam ni da ih ima oko Negotina, ali ovde gde ima krševa, pećina, šume, ima ih mnogo.’’
Petar objašnjava da se zmaj u početku ženama prikazuje kao lep momak i tako ih pridobija: ’’Posle im tek pokazuje svoj pravi oblik, ali tada je kasno. Drži ih u strahu, preti, ne dozvoljava da primaju muža u postelju.’’ Posledice odnosa sa zmajem su, kaže ova starina, veoma teške: ’’Žena postaje malokrvna, malaksala, gubi ’’ženski ciklus’’, a sve to zato što joj zmaj pije krv, jer se on samo time hrani.’’ Žene koje su imale odnos sa zmajem mogu se lako prepoznati.’’, otkriva nam Petar: ’’Na laktu imaju hrapav beleg, koža im je kao u kornjače i potamnela.’’
On ne zna za slučaj da se žena sama oslobodila zmaja: ’’Sama može samo da se upokoji, drugog spasa joj nema. Jedini lek sam ja, i ako neko ima tih problema neka me pozove. Ne uzimam naknadu za taj posao, jedina nagrada mi je saznanje da sam ubio još jednog.’’
A Pera ih je do sada ubio desetak. Kako kaže, ne bavi se brojanjem, jer ne želi da ih se seća: ’’Jednom zamalo nisam stradao, zmaj me zapalio, gotovo da me ubio. Sve mi je izgorelo, odeća, kosa, sve, ostao sam go kao od majke. Jedva sam se izvukao.’’
Najbolji dani za lov na zmaja su utorak i subota, kaže ovaj stari lovac. Tada se skrivaju po svojim jazbinama, a on ih prati po krvavim tragovima koje iza sebe ostavljaju. Kada pronadje jazbinu, spaljuje je svojim ’’eksperimentalijama’’, a iza njih ostaje samo lokva krvi. Što je zmaj stariji, i količina krvi je veća, tvrdi Petar.
I tako, dan za danom, Petar Marković nastavlja svoju borbu. Kao pravi profesionalac, nije želeo da nam otkrije identitet nijedne od žena koje je spasio, čak ni njihov broj, ali, kada krene iz svoje ’’baze’’ na Bukovoj Glavi kroz majdanpečke šume, jedno je sigurno – zmajevima, ukoliko ih zaista ima, nije svejedno.
Zabranjeno je reprodukovati i emitovati sadržaj vesti RTV Majdanpek bez dozvole. |
