MAJDANPEK – Dr Radiša Arsić, specijalista ginekologije i akušerstva u Medicinskom centru u Majdanpeku, ima sasvim neobičan i, bar za ove prostore, jedinstven hobi. On već 26 godina sklapa životinjske skelete, ali od pravih kostiju, a ne nekakve imitacije. Ono što njegovu priču čini još zanimljivijom, to je da je čitavu ideju i tehnologiju razvio sam jer, kako kaže, on još nije sreo nekoga ko se time bavi: ’’Učeći anatomiju na prvoj godini fakulteta mnogo puta secirao sam žabu. Posle tih zahvata ostajali su mi skeleti i palo mi je na pamet da vidim kako bi bilo kada bih te koščice ponovo sklopio u celinu. Bilo je interesantno i tako je počelo.’’
Za četvrt veka dr Arsić je, suočavajući se sa raznim izazovima ovog hobija, sve probleme morao da reši sam, pa je i proces koji primenjuje u celosti njegov: ’’Sklapanje jednog skeleta je dug i mukotrpan posao. Ostatke neke životinje moram prvo da skuvam, kako bih mogao kasnije da odvojim meko tkivo od kostiju. Za čišćenje koristim razne alate, pincete, nožiće, iglice. Kosti moraju biti potpuno čiste pre sklapanja. Ujedno ih razvrstavam, parne odvajam levo i desno, neparne stvaljam u sredinu. Potom ih bušim i kroz te rupice provlačim žice različitih promera, već prema veličini. Naravno, ne treba zanemariti hrskavicu koja se kuvanjem izgubi pa umesto nje stavljam sundjer. Uz sve to, veoma je važno obratiti pažnju na prirodne krivine kičme, prirodan položaj tela i udova, i što je posebno teško, naći prave tačke oslonca kako bi skelet mogao da stoji.’’
Plod ovog hobija je zbirka od 33 cela skeleta i 11 lobanja za koje je dr Arsić odvojio čitavu jednu sobu u svom stanu. ’’Mislim da u Srbiji nema ovakve zbirke, ali jednom sam u Čikagu posetio muzej u kome imaju prave skelete. Bio sam fasciniran kada sam to video, jer tamo su za njih obezbedili posebne uslove u kojima ih čuvaju.’’
U sobi u kojoj i bukvalno ostajete bez reči, nalaze se skeleti životinja koje obitavaju na ovim prostorima, pre svega u Nacionalnom parku ’’Djerdap’’. Tu su jazavci, šakal, divlja svinja i divlje prase, srndać... Pa ptice – kobac, roda, patka... Zmije, kornjača, ribe, slepi miš, pacovi... Naravno, na jednoj od polica nalazi se i žaba od koje je sve počelo. Ispred svakog skeleta nalazi se pločica na kojoj je ugraviran latinski naziv životinje od koje potiče.
Najteže je doći do ’’materijala’’, kaže dr Arsić. ’’Malo ljudi zna za ovaj moj hobi, i malo ih je videlo ovu zbirku. Ipak, raščulo se da me zanimaju mrtve životinje, pa mi donose kad nešto imaju. Zanimljivo je da sam srndaća i divlju svinju dobio u isto vreme od jednog lovca. On mi ih je dao rasparčane, ali ih je nekako smestio u džak tako što je sortirao delove. Medjutim, meni se džak usput raspao i delovi su se pomešali, tako da sam kasnije jedva uspeo da ih razdvojim i prepoznam šta je čije.’’
Od dr Arsića saznajemo da životinje u proseku imaju po oko 300 kostiju, ali zanimljivo je da ubedljivo najviše kostiju ima – zmija. Na pitanje – šta je sledeće, naš sagovornik kaže: ’’Kada sam čuo da meštanin jednog obližnjeg sela čuva nojeve, otišao sam da vidim uživo tu pticu i, pravo da vam kažem, zaista bih voleo da se jedan takav skelet pojavi u ovoj sobi. Kako je reč o ptici velikih dimenzija koja se, naravno oslanja samo na dve nogem to bi bio poseban uzazov. Voleo bih da uradim i jednog aligatora i misao koja me prati već neko vreme jeste – šta u beogradskom Zoološkom vrtu rade sa uginulim životinjama. Ne znam da li bi se sa Vukom Bojovićem moglo razgovarati na tu temu.’’
Dr Arsića znaju kao povučenog i tihog čoveka. Možda je i to razlog što je njegova zbirka čekala četvrt veka da prvi put bude prezentovana javnosti. Osim nekoliko prijatelja i rodjaka, gotovo niko ne zna za ovu njegovu strast, ali čudan prikaz faune koji se krije u njegovom stanu nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Tim pre što svedoči o živom svetu koji nas okružuje.