MAJDANPEK – Na samo par kilometara iznad Majdanpeka nalazi se naselje Velike Livade. Sami meštani zovu ga i “Mali Pariz” ili “Cigan Mala”, mada niti liči na Pariz, niti ga nastanjuju Romi. Specifično je po mnogo čemu, pa i po tome što za njega svi znaju, ali ga je retko ko i pohodio. Ne računa se ni u selo ni u zaseok, i mada je fizički sasvim odvojeno od grada, vodi se tek kao jedna od majdanpečkih ulica. Meštani ne vole da “pričaju za novine”, ali kažu da je nastalo šezdesetih godina izmeštanjem rudarske kolonije koja se nalazila na mestu današnjih pogona Rudnika bakra. “Nemamo kanalizaciju, tek poneko od tridesetak domaćinstava ima telefon, struje imamo, ali vode samo povremeno, jer se nalazimo vrlo visoko, tako da je pritisak nedovoljan da nas uvek podmiri.”, kaže čika Tika kome je, kako tvrdi, to dovoljno za identifikaciju.
Iako je smešteno na visoravni sa koje je nekada vidik bio prelep, sada mogu da gledaju jedino ka Majdanpeku. Sa ostalih strana pritiska ih rudnička jalovina koja polako “jede” njihove bašte. Ni smeće odavde niko ne odnosi, pa je s' godinama divlja deponija rasla i dospela sasvim blizu kuća. Zimi je još i podnošljivo, kažu žitelji ovog neobičnog naselja, ali leti je smrad nepodnošljiv.
U naselju radi samo jedna prodavnica. Za konkurenciju, kaže prodavačica, teško da ima dovoljno i ljudi i novca. Kuće su uglavnom “sklepane” od dasaka još ko zna kad, a tek poneka sagradjena je od čvrstog materijala.
Iako ih je malo, ovde možete sresti razne ljude. “Nema čega nema na Velikim Livadama”, rekla nam je jedna žena na prilazu prvim kućama. Kažu da ovde možete naći sjajnog automehaničara koga pohode mnogi Majdanpečani tražeći leka za svoje “oldtajmere”. Za one koji imaju problema u ljubavi ili nečemu sličnom, ovde ih čekaju i “stručnjaci za magiju”, ali oni su definitivno “zatvoreni za javnost” i ne žele čak ni da priznaju da se time bave. Tu je i Sadija, izbeglica iz Tuzle koju je ovde “dovela sudbina”, kako kaže. Za nju se priča da ima dvadesetak mačaka, ali ona tvrdi da to nije tačno i da je to plod “zlih jezika”. Ipak, ispričala nam je da je imala tri psa koji su za njom došli iz Tuzle. “Sami, krenuli od kuće i pronašli me u belom svetu”, kaže Sadija. Ali sada ih više nema. Pobili ih neznanci.
I tako, napuštajući Velike Livade nekako nam se čini da ima logike u nazivima koje im dadoše sami meštani. Jer, sve je nekako prepuno suprotnosti. Jedni kažu da žive složno, drugi kude svoje komšije, put je do pola asfaltiran, od pola je zemljani, sa jedne strane idiličan prizor, sa druge jalovina, kuće deluju nekako sivo i zapušteno, a ulice su prepune dece. I zaista ne možemo da odgonetnemo da li smo mi to bili u “Cigan Mali” ili “Malom Parizu”.
J.B.K.
