Radio Televizija Majdanpek - logo Radio Televizija Majdanpek - antene

Radio Televizija Majdanpek


  email: info@rtvmajdanpek.com

Radio Televizija Majdanpek


  email: info@rtvmajdanpek.com

Radio Televizija Majdanpek


  email: info@rtvmajdanpek.com

Radio Televizija Majdanpek


  email: info@rtvmajdanpek.com

Radio Televizija Majdanpek


  email: info@rtvmajdanpek.com
Poslednja aktivnost: Nikad
Nije prijavljen [Prijavi se ]
Idi Na Dno

Verzija za štampu | Prati ovu temu | Dodaj u omiljene   Postavi novu temu Anketa:
 Strana:  1  2  3  4
Autor/ka: Naslov: Biografije
stela
Forum Eksterminator
******


Avatar


Poruke: 24272
Registrovan/a: 20-3-2006
Lokacija: Bec
Korisnik nije na vezi

Raspoloženje: ***

ISP: *.vie.surfer.at

[*] napisana 8-2-2007 u 12:08 Citiraj i odgovori


Stevan Raickovic


http://img214.imageshack.us/img214/1609/stevanraickovicqe6.jpg


Rodjen je 1928. godine u Neresnici (Srbija). Osnovnu shkolu i gimnaziju uchio je u Beloj crkvi, Senti, Krushevcu, Smederevu i Subotici, gde je maturirao 1947. godine. Studirao je knjizhevnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Prvu pesmu objavio je 1845. godine.
Shtampao je sledecje zbirke stihova: Detinjstva (1950), Pesma tishine (1952), Balada o predvecherju (1955. i 1958, dopunjeno izdanje 1973), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963, dopunjeno izdanje 1969), Stihovi (1964) Prolazi rekom ladja (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971).
Pod istim nazivom Pesme, izbori iz poezije S. Raichkovicja, shtampani su u izdanjima Srpske knjizhevne zadruge, Matice srpske i Rada.
Knjige za decu: Veliko dvorishte (1955), Druzhina pod suncem (1960), Pricha o slonu, o ostalima i o jednoj buvi na kraju (1962), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjacha (1974), Male bajke (1974).
neke od ovih knjiga su dozhivele vishe izdanja, od kojih su pojedina bila i dopunjena.
Objavio je vecji broj eseja i zapisa o poeziji i pesnicima, kao i nekoliko prepeva poezije.
Njegove pesme su prevodjene na vishe stranih jezika, a izbori iz njegove poezije objavljeni su na ruskom, slovachkom, cheshkom, bugarskom, albanskom, makedonskom i slovenachkom jeziku.
Za svoj rad na poeziji, knjizhevnosti za decu i prevodilishtvu, dobio je vishe istaknutih nagrada: Udruzhenja knjizhevnika Srbije (1956), Oktobarsku (1958), Neven (1960), Sedmojulsku (1963), Zmajevu (1964), Milish N. Djuricj (1976), Zmajevih dechijih igara (1977).
1972. godine je izabran za dopisnog chlana Srpske akademije nauka i umetnosti.




Zivot je kratak - uzmi batak
http://s1b.directupload.net/images/081026/9du5onf2.jpg
Pogledaj Korisnikov Profil Poseti Korisnikovu Web Stranicu Pogledaj Sve Poruke Korisnika Pošalji U2U korisniku Ovaj korisnik ima MSN Messenger stela's Yahoo
stela
Forum Eksterminator
******


Avatar


Poruke: 24272
Registrovan/a: 20-3-2006
Lokacija: Bec
Korisnik nije na vezi

Raspoloženje: ***

ISP: *.vie.surfer.at

[*] napisana 7-3-2007 u 12:51 Citiraj i odgovori


Ljiljana Habjanovic Djurovic


http://img149.imageshack.us/img149/669/ljiljanahabjanovicdjurowz8.jpg

napisala je o sebi



TO SAM JA



Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno, shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga borba i traženje nisu uzaludni.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo činjenica da sam majka maloletnog deteta.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
Juna 2003. godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov, objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i duhovna baština.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.
Ne znam da li je to dovoljno kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste svrha ljudskog života.


***



Na predlog Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve dodelio je Ljiljani Habjanović Đurović visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve Orden Svetog Save drugog stepena za "delatnu ljubav prema Svetoj majci Crkvi, posebno osvedočenu njenim književnim delima kojima istrajno svedoči Hrista Vaskrsloga" - kako stoji u obrazloženju ove odluke.

http://img170.imageshack.us/img170/9149/orden3rp5.jpg

Orden je uručen našoj književnici na Božić 2007. godine, nakon Svete arhijerejske liturgije u Crkvi Arhangela Gavrila u Beogradu.

http://img401.imageshack.us/img401/2194/orden2vb1.jpg




Zivot je kratak - uzmi batak
http://s1b.directupload.net/images/081026/9du5onf2.jpg
Pogledaj Korisnikov Profil Poseti Korisnikovu Web Stranicu Pogledaj Sve Poruke Korisnika Pošalji U2U korisniku Ovaj korisnik ima MSN Messenger stela's Yahoo
MarimJa
Junior
**


Avatar


Poruke: 16
Registrovan/a: 29-5-2007
Korisnik nije na vezi



ISP: *.bb.online.no

[*] napisana 30-5-2007 u 07:04 Citiraj i odgovori


Miroslav Antiću

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/14-03-2002/akt/Antic5.jpg

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").


Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.


Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

LJubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag
Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.
Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!




Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.
Pogledaj Korisnikov Profil Pogledaj Sve Poruke Korisnika Pošalji U2U korisniku
MarimJa
Junior
**


Avatar


Poruke: 16
Registrovan/a: 29-5-2007
Korisnik nije na vezi



ISP: *.bb.online.no

[*] napisana 30-5-2007 u 07:07 Citiraj i odgovori


>> "Rodjen je 14.03.1932. godine u selu Mokrinu u Banatu. Bio je novinar u novosadskom "Dnevniku". Bavio se filmskom rezijom, kao i pisanjem scenarija. Njegove pesme za decu predstavljaju osobenu deonicu savremene srpske decije poezije, dok je njegova knjiga "Plavi cuperak" jedinstven primer ljubavne decije poezije."

"Rodjen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pancevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je cista moja biografija. U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih zeleo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama... Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikome drugom, bar djacima u skoli, jer oni, nazalost, moraju da uce i zivot pisca.
Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, kubikas na pristanistu, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list "Ritam" ili uredjivao Zmajev "Neven"...
Najvise bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima.
Ostalo, sto nije za najavu pisca, nego za saputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

"24. juna 1986. garavi sokak Miroslava Antica zanemeo je, a pesnicka ulica u novosadskom Avijaticarskom naselju
u svoje temelje ugradjuje jos jedan spomenik i legendu. Miroslava Antica." <<




Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.
Pogledaj Korisnikov Profil Pogledaj Sve Poruke Korisnika Pošalji U2U korisniku
MarimJa
Junior
**


Avatar


Poruke: 16
Registrovan/a: 29-5-2007
Korisnik nije na vezi



ISP: *.bb.online.no

[*] napisana 30-5-2007 u 07:07 Citiraj i odgovori


Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
MiroslavAntic.
Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom zenom lezhe u krevet na moje
rodjene ochi,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu,
covece,
izgledate mi nekako bolesni?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tiche
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa
mojim plavusama.
Dere se u mojoj kucci. Ogovara me.Svasta
lazhe.

Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ccebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplache me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pishem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimochi i dushu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa
Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke chitanke.
Kad me je doktor Savicc lechio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.




Al' marim ja, to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj.
Pogledaj Korisnikov Profil Pogledaj Sve Poruke Korisnika Pošalji U2U korisniku
 Strana:  1  2  3  4
Postavi novu temu Anketa:


Idi Na Vrh


Powered by XMB
Izradio Aventure Media &  XMB Grupa © 2002-2005

RTM Theme by  D. Lazarević