RTM Forum - Biografije (original)

Biografije
stela - 28-9-2006 u 10:38

Desanka Maksimovic
(1898-1993)


http://img140.imageshack.us/img140/5142/desankamaksimovichhq8.jpg



Kroz njenu poeziju osetili smo prvi miris leta i livade, culi smo zrikavce i njihov zal za pokosenom travom. Devojacke strepnje, ljubavi i zelje ukazale su nam se kroz nevine i setne stihove, ne ostavljajuci nas ravnodusnim. Desankini redovi uvek prizovu ta mladalacka osecanja, ucine ih bliskim i toplim i govore o vecnoj mladosti duse ove pesnikinje. Umela je da i najtananija osecanja utka u reci, tako vesto, lako i prisno.

Ljubav prema prirodi je nagonila da pise i stvara. Osetljiva i culna na najnevidljivije pokrete u prirodi, na najnecujnije zvukove, govore insekata i trava. Izgleda kao da su paukovi, zrikavci, nezni proletnji cvetovi bas u njenim pesmama nasli mesto da progovore, da nam sapnu i kazu sta ih boli.

Govorila je o prostranosti balkanske duse, o Gracanici, o rodoljublju ulivajuci kroz te pesme zivotne sokove nasim korenima postojanja.

Stvarala je dugo i uvek, stvarala je za decu i odrasle, za mlade i stare. Njeni stihovi su ostavljali u nama tragove i tokom detinjstva, i u bolnim danim sazrevanja i u starosti. Tesko je izdvojiti posebne pesme jer sve su njene pesme posebne. Opomena, Trazim pomilovanje, U ropstvu, Strepnja, Blizi se,blizi leto, Na buri, Pokosena livada su sigurno one cije stihove zaborav ne brise lako iz nasih glava.

Krvava bajka – svakako vec kultna pesma koja nas uvek nagna na razmisljanje i budi u nama potmule duhove proslosti, priziva suzu iz oka i ne da da zaboravimo. Bajka bez srecnog kraja, umrljana krvlju – jedno svedocenje.

Pedesetak knjiga poezije i proze za sve uzraste sluze nam danas da se podsetimo kad zaboravimo koliko ljubav moze biti lepa i bolna i da se podsetimo kako priroda misli i oseca.

Rodjena je 16.maja 1898. u Rabrovici (kod Valjeva) i po rodjenju prelazi u Brankovinu gde je otac dobio mesto ucitelja. Njena majka je bila kcerka prote Svetozara Petrovica. U toku pohadjanja osnovne skole, otac joj dobija premestaj u Valjevo te i cela porodica odlazi sa njim.

Po izbijanju Prvog svetskog rata izbegli su u Leskovac gde joj je i otac, oboleo od tifusa, preminuo. Zavrsila je gimnaziju u Valjevu i maturirala po zavrsetku rata. U Beogradu studira uporednu knjizevnost, opstu istoriju i istoriju umetnosti. Kao stipendista francuske vlade boravi odredjeno vreme u Parizu. Po povratku zaposljava se u Uciteljskoj skoli u Dubrovniku, ali radi samo godinu dana. Zbog bratovljeve smrti vraca se u Beograd i 1933. udaje se za Rusa Sergeja Slastikova. Pre i posle rata radila je kao profesor u Prvoj zenskoj gimnaziji i u Uciteljskoj skoli. Penzionisana je 1953.godine. Kao dete odraslo uciteljskoj porodici, postala je privrzenik knjige i prirode. Slike svog detinjstva nikada nije zaboravila, naslikala ih je u svojoj poeziji i prozi. Pesnik, pisac, romansijer, pripovedac, predavac i profesor - sve u telu ove nezne i osecajne zene.

Nosilac je mnogih nagrada (Vukove, Njegoseve, Brankove i Zmajeve), clan SANU i Udruzenja knjizevnika. Preminula je 11.februara 1993.godine.

O ocuvanju njenog dela, danas se brine Zaduzbina Desanke Maksimović. Svakog 16. maja, u Brankovini, dodeljuje se i knjizevna nagrada za doprinos srpskoj poeziji. Nosioci ove nagrade do sada su Ljubomir Simovic, Stevan Raickovic, Miodrag Pavlovic i Tanasije Mladenovic.

Zbirke pesama: Vrt detinjstva, Zeleni vitez, Gozba na livadi, Nove pesme, Pesnik i zavicaj, Zarobljenik snova, Trazim pomilovanje... Za decu: Reka pomocnica, Zlatni leptir, Vetrova uspavanka, Prolecni sastanak, Cudo u polju, Suncevi podanici, Pisma iz sume, Patuljkova tajna, Ako je verovati mojoj baki...


stela - 29-9-2006 u 12:38

Jovan Ducic


http://img143.imageshack.us/img143/4644/jovanducictk7.jpg


Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Jovan Dučić je umro u Americi 7.4.1943.god.

O Ducicevoj poeziji

Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku". U tim prvim pjesmama ima izvještačenosti i oponašanja drugih pjesnika.

Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tešno je govorio francuski, njemački i ruski jezik.

Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad".

Zbog toga nije ni čudo što je Dučić poklonio toliko darova svom Trebinju,što je taj veliki zatočenik želio da u svoj grad iz čitavog svijeta donese što više ljepote, kao ni što je u svojim testamentima zavještao da se sahrani u Trebinju.

Odlomak iz dela " Blago cara Radovana "

Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta…


stela - 2-10-2006 u 08:25

Ivo Andric
1892-1975


http://img100.imageshack.us/img100/7467/ivoandricqa6.jpg

Književnik, jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca. Rodjen je u dolcu,selu kraj Travnika. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a slovenske književnosti i istoriju studirao u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Za vreme Prvog svjetskog rata hapšen je i interniran. Izmedju dva rata bio je u diplomatskoj službi. Živeo je u Beogradu gde je i umro.
Pisac je snažne imaginacije, a istovremeno i vanredan poznavalac istorijskih prilika stare Bosne,o kojoj je najčešće pisao. Osnovne su mu karakteristike prefinjena psihološka analiza, duboko poniranje u suštinske probleme egzistencije i moć da sugestivnom magijom poetske reči dočara i otelovi ljudsku i društvenu panoramu proslih vekova. Koristeći narodna
predanja, legende, istorijsku faktografiju, a pre svega plodotvorno bogatstvo svoje mašte i osećanja sveta, podigao je monumentalnu umetničku građevinu u književnosti naše epohe. Najpre je objavljivao pesme, lirsku prozu, prevode, članke i kritike, zatim prešao na pripovetku i roman. Spada u red naših pisaca koji se najviše čitaju i dela su mu doživela mnogobrojna izdanja. Prevođen je gotovo na sve evropske jezike i u mnogom zemljama Afrike i Azije.

Dobio je povelju za životno delo Saveza književnika i Udruženja izdavača 1956., Nobelovu nagradu za književnost 1961. kao prvi Jugosloven, Nagradu AVNOJ 1967., 27-julsku 1970., Vukovu nagradu za izuzetan stvaralački i opšti doprinos našoj kulturi 1972.; odlikovan je ordenom junaka socijalističkog rada.

Romani: Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica, Prokleta avlija, Omer-paša Latas (koji je ostao nedovšen);
Zbirke pripovedaka: Nemirna godina, Žeđ, Jelena, žena koje nema, Znakovi, Deca, Kuća na osami;
Putopisi i skice: Staze, lica, Predeli,
Lirska proza i pesme: Ex Ponto, Nemiri, Lirika;
Meditativna proza: Znakovi pored puta, Esiji, kritike, članci I i II, Sveske.


stela - 12-10-2006 u 07:39

Mira Aleckovic


Rođena 1. februara 1924. godine u Novom Sadu, Mira Alečković јe provela detinjstvo po selima Voјvodine i Dalmaciјe, na Kosovu Polju, u Beogradu i, naravno, u Novom Sadu. Školovala se u Beogradu, gde јe studirala uporednu književnost i slavistiku.

Јoš kao učenica gimnaziјe oglasila se kao napredna omladinka, a 1939. godine postala skoјevka. Od tada Mira Alečković živo učestvuјe u akciјama napredne omladine, a od prvog dana ustanka četrdeset prve postaјe član partizanske ilegale u Beogradu. Po završetku rata Mira Alečković nastavlja rad kao društveni i književni radnik. Uređivala јe, u tek oslobođenom Beogradu, prve listove i časopise za mlade – "Omladinu" i "Mladost", a sa Brankom Ćopićem pripremila јe prvi broј časopisa "Pionir". Uređivala јe i časopise "Poletarac" i "Zmaј". Ovaј drugi vodila preko dvadeset godina.

U životu i radu Mire Alečković naјprisutniјe јe njeno književno stvaralaštvo, naročito poeziјa za decu, koјom se bavi već punih pet deceniјa. Do dana poјavljivanja ove knjige, obјavila јe dvadesetak dela poeziјe i proze za odrasle i dvadesetak knjiga za decu. Naјznačaјniјe su: Podzemni heroјi, Proleće, Dobar dan, Zvezdane balade, Ljuljaška na grani, Priјatelji, Lastavice, Zbogom, velika taјno, Čarobna vrata, Svetla soba, Srebrni voz, Da život bude ljubav, Pesme itd. Tim stvaralaštvom ona јe već odavno pripala krugu naјpopularniјih pisaca za mlade u okviru ex-Jugoslavije i stekla simpatiјe mnogih generaciјa. Mladi čitaoci prihvatili su liriku Mire Alečković, јer јe ona zasnovana na iskrenosti i јednostavnosti, na prisnom јeziku bliskom deci i na neusiljenoј formi.

"Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoј sebi, – kaže pesnikinja – svetu detinjstva, čistiјem od sveta odraslih. To јe večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih!" Kao pesnik dece i detinjstva, Mira Alečković pripada tradicionalnom toku poeziјe, one koјa se plodno vezuјe za Zmaјa, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Otuda se ona, poštuјući uspomene i veruјući u "čistotu јednog perioda čovekovog života", sva okreće tom svetu kao izvoru bogatstva i poverenja. U tom poštovanju utisaka i sveta koјi јe zapamtila i kome se vraća pišući za decu, ona ispoljava neke bitne odlike svoјe poetske ličnosti. Ako јe prva od tih odlika nežnost, i to ženska i materinska nežnost, druga se iskazuјe u ljubavi prema deci i detinjstvu, a treća u osećanju društvenog i rodoljubivog odnosa prema prošlosti i savremenosti. Ova poslednja odlika naročito јe prisutna u celokupnom pesničkom stvaranju Mire Alečković.

Mira Alečković stalno sarađuјe u mnogim listovima i časopisima, naročito kao pisac za decu, a njena poeziјa i proza prevođena јe na ruski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, italiјanski i na sve јezike naroda i narodnosti bivše Jugoslavije. Zastupljena јe u gotovo svim čitankama, izborima i antologiјama naše poeziјe za mlade.

Za književni i društveni rad dodeljena su јoј mnoga priznanja i nagrade, među koјima se ističu: republička nagrada za zbirku poeziјe Tri proleća (1950), nagrada "Dečјa knjiga" za roman Srebrna kosa (1953), nagrada "Kurirček" za naјbolju pesmu za decu (1964), zlatna medalja (prva nagrada) za poeziјu na međunarodnom poetskom konkursu u italiјanskom gradu Pistoјi (1965) i dva posebna priznanja: naјviši francuski orden – Legiјa časti – za dugogodišnju kulturnu saradnju sa Francuskom, i statueta "Partizanski kurir" za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe.

Zbirka pesama Sanjalica, koјa sadrži naјnoviјe i dosad u knjigama neobјavljene stihove Mire Alečković, predstavlja nam popularnu pesnikinju raznovrsniјe u pogledu tematskog miljea. U ovim pesmama, upućenim čitaocima mlađeg uzrasta, ona se kreće u opsegu svoјih dosadašnjih lirskih izliva: peva stihove tople nežnosti, zaljubljena u svakodnevne poјave i predmete, bića i događaјe. O vetru i moru, o košavi i golubovima, o snegu i zecu, o tramvaјu i Dunavu, o papagaјima i, opet, o igračkama, dečјoј čežnji za daljinom, o malim željama, tugama i radostima... Pesnikinja peva јasno i јednostavno, oponašaјući vlastiti doživljaј detinjstva i života, pa njeni stihovi ponekad zazvuče raspevano kao pesma štiglica ili kao zvižduk kosa. U ovim stihovima, raznovrsne strukture i versifikaciјe, odslikana јe јezgrovita poetska fraza Mire Alečković, pokazuјući kako јe ona, i pored prisutne senzibilnosti tipične za njeno biće, sva u slikama i niјansama, panoramski čista i obuhvatna.

Pesme iz ove zbirke teže ponekad i anegdoti, o čemu svedoče stihovi ispunjeni humorom ili bezazlenom šalom, tako dragom deci. U celini, stihovi iz Sanjalice pokazuјu težnju da se što više približe savremenom detetu i budu njegova zabava, spoznaјa stvari i poјava, – ali i pesnička ilustraciјa čistog i vedrog sveta minulog detinjstva.


stela - 17-10-2006 u 08:10

Laza Kostic


http://img89.imageshack.us/img89/7850/lazakosticwd3.jpg


Dr LAZAR-LAZA KOSTIĆ (Kovilj, 12. februar 1841 – Beč, 9. decembar 1909), književnik, publicista, filozof, političar. Pravne nauke svršio je na Univerzitetu u Pešti 1864, gde je dve godine docnije doktorirao. Istaknuti pripadnik Ujedinjene omladine srpske i član Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, ulazi rano u politički život vojvođanskih Srba. Poslanik je na Narodno-crkvenom i u Ugarskom saboru (1873). Na Berlinskom kongresu 1878. privatni je sekretar Jovana Ristića, a 1880. sekretar srpskog poslanstva u Petrovgradu. Od 1880. do 1891. državljanin je dve srpske zemlje, Srbije i Crne Gore. Ženidbom sa bogatašicom Julijanom-Julčom Palanački u septembru 1895. postao je građanin Sombora i u njemu će provesti ostatak života. U Somboru je nastao njegov halucinantni noćnik, Dnevnik snova, i ispevana slavna pesma srpske književnosti, pokajanka Santa Maria della Salute.

Najizrazitiji pesnik visokog srpskog romantizma, Kostić je za života objavio tri knjige pesama : Pesme, 1873,1874. i 1909. Traged i komediograf, napisao je dve istorijske drame, Maksima Crnojevića (1866) i Peru Segedinca (1882), i dve komedije, Gordanu (1889) i Okupaciju (napisana na nemačkom 1878/79, objavljena je prvi put 1977). Svoje filozofske i estetičke ideje izložio je u raspravama : Osnova lepome u svemu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme (1880) i Osnovno načelo (1884). U knjizi O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu (1902), sem lucidne analize Zmajeva pevanja, dao je živu sliku romantičarske epohe i razvio ranije postavke o ukrštaju poezije i filozofije u osobenu teoriju umetničke inspiracije. Znalac klasičnih i modernih jezika, prevodio je Homera, Šekspira, Bulvera, Hajnea, Kiša i Dernburga.


stela - 24-10-2006 u 08:36

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

http://img98.imageshack.us/img98/9858/jovazmajwq2.gif
(Novi Sad, 1833 - Sremska Kamenica, 1904)

Rođen u Novom Sadu gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Bratislavi a studirao je u Pešti, Pragu i Beču. U Novi Sad se vratio 1870. kao lekar. Objavio je knjige "Pevanija", "Čika Jova srpskoj omladini", "Đulići"...

U decjim pesmama Zmaj je obuhvatio celo detinjstvo od kolevke do decastva, sa svim onim sto pripada decjem svetu: igrama i igrackama, zivotinjama, odnosom prema odraslima itd. U njima je dao bogatu i raznovrsnu galeriju decjih likova. Glavne odlike Zmajevih decjih pesama jesu: fini lirizam koji ih priblizava njegovoj ranoj ljubavnoj poeziji, ozarenom svetu Djulica, smisao za uzivljavanje u zbilju i psihu deteta, jednostavan, lak, neposredan izraz pristupacan deci i istovremeno privlacan odraslima.
Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveci predstavnik. Njegove decje pesme imaju, medjutim, i sire znacenje. One nisu samo spesijalisticka, namenska poezija, nego i osobena forma pesnickog, lirskog jezika, kojim su na nov nacin izrazene osnovne preokupacije Zmajevog stvaralastva. U njegovom knjizevnom razvitku one se javljaju kao poslednja njegova pesnicka obnova. Posto je iscrpeo svoje mogucnosti u lirskoj i satiricnoj pesmi, Zmaj je u subliterarnoj, polupoetskoj-polupedagoskoj formi decje pesme nasao novu neiscrpnu riznicu poetskih motiva i formalnih mogucnosti.

Oslobodjen stega, koje su mu u izvesnoj meri nametale ranije pesnicke forme, on ce pod maskom naivnosti postici maksimalnu lirsku spontanost. Nova poezija bice sveza, laka, jednostavna, bogata hitrim invencijama i slobodnim asocijacijama. Puna lirskih boja i topline, sva u ceznji za necim cistim i svetlijim, ona ce, na svoj minijaturni nacin, predstavljati obnovu zlatnih vremena srpske romantike sezdesetih i sedamdesetih godina.


Jeca - 25-10-2006 u 06:39

Momo Kapor

http://i68.photobucket.com/albums/i22/jecajeca/kapor_momo.jpg


Momo Kapor rodjen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo (1961) na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica.
Objavio je veliki broj naslova medju kojima i romane: Foliranti, Provincijalac, Ada, Zoe, Una, Od sedam do tri, Knjiga zalbi, Zelena coja Montenegra, Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada, Beleske jedne Ane, Hej, nisam ti to pricala, zbirke prica: I druge price, Lanski snegovi, 101 prica, Smrt ne boli, hrestomatiju Sentimentalno vaspitanje, romansiranu autobiografiju Uspomene jednog crtaca, knjige za decu Sanja i Lero-kralj leptira... Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometraznih filmova. Romani Una i Knjiga zalbi doziveli su ekranizaciju... Prevodjen je na francuski, nemacki, poljski, ceski, bugarski, madjarski, slovenacki i svedski jezik... Zivi i radi u Beogradu.

Knjizevni fenomen Mome Kapora prisutan je u nasoj knjizevnosti vise od dve decenije. Jedan od najcitanijih nasih pisaca, neobicnom neposrednoscu i lakocom osvaja paznju citalacke publike, pisuci na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti nasih vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umece fascinacije zasniva se na razlicitim znanjima i istancanim darovima opazanja i rasclanjavanja stvarnosti i oblika zivota, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedoceci uvek iz vremena, Kapor nasem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamcenja i likova oblikuje njegove junake i obelezava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani citaoca, na strani onih oblika oslobadjanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i cistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija prezivljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironicnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i zivota...


stela - 7-11-2006 u 10:34

Goran Petrovic


http://img174.imageshack.us/img174/2787/gpetrovicjd8.jpg

Pripovedac i romansijer.
Najznačajniji srpski pisac mlađe generacije, dobitnik NIN-ove nagrade za 2001.godinu, Goran Petrović je rođen 1964. godine u Kraljevu. Studije književnosti je završio Filološkom fakultetu u Beogradu. Nakon toga se vratio u Kraljevo i do danas objavio sledeća dela:

1989. "Saveti za lakši život" - prva knjiga kratke proze

1993. "Atlas opisan nebom" - prvi roman

1996. "Ostrvo i okolne priče" - zbirka pripovedaka

1997. "Opsada crkve Svetog Spasa" - roman za koji je dobio nagradu "Meša Selimović", a za njegovo pisanje dobio je stipendiju iz Fonda "Borislav Pekić"

2000. "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'" - roman za koji je dobio najpre "Vitalovu", a potom NIN-ovu nagradu

Roman "Atlas opisan nebom" je 1997. godine preveden u Rusiji u časopisu "Inostrana literatura", a 2000. je objavljen kao roman na ruskom u izdanju petrogradskog izdavača "Amfora". Privodi se kraju prevod "Opsade crkve Svetog Spasa" takođe na ruski, a autor upravo pregovara i za prevod "Sitničarnice".


MalaMilica - 15-11-2006 u 04:07

Nas Genije
Jovan Cvijić je rođen 29. septembra 1865. godine u Loznici. Studirao je i doktorirao u Beču. Bio je naučnik svetskog glasa - geograf, geomorfolog, etnograf, geolog, antropolog, istoričar, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, počasni doktor Sorbone i drugih univerziteta u svetu i naučnik koji je imao uticaja na razvoj geografske nauke u svetu. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije, osnivač Geografskog zavoda i Srpskog geografskog društva. Objavio je na stotine naučnih dela zapaženih u svetu. Umro je u Beogradu 16. januara 1927. godine.


stela - 8-1-2007 u 09:43

Vuk Stefanovic Karadzic


http://img165.imageshack.us/img165/2607/vukck0.jpg

Kada se Vuk Karadzic rodio, krajem XVIII veka tj. 6. novembra 1787. godine u podrinjskom selu Trsicu, Srbijom su i dalje vladali Turci. U krajevima pod turskom vlascu, srpska kultura odrzavala se dvojako: u manastirima, koji su po skrivnicama cuvali verske i istorijske knjige, zapise i dokumente iz proteklih stoleca, i po selima, gde se vekovima negovala i s kolena na koleno prenosila usmena narodna knjizevnost - price, pesme i druge umotvorine. Vec u najranijem detinjstvu Vuk je naucio da koliko - toliko raspoznaje slova. Njegov rodjak Jefto zapazio je Vukovu sklonost ka knjizi i pruzio mu prva znanja. Imao je nepunih osam godina kada je neki Grgur otvorio privatnu skolu u obliznjoj Loznici. Vukov otac Stefan shvativsi sta njegovog sina najvise privlaci, platio je Grguru skolarinu tako da je mali Vuk mogao provoditi ceo dan sa knjigom sto pre nije bio slucaj jer je kao i svi decaci njegovih godina cuvao ovce. Kada je 1796 zavladala kuga i skola bila raspustena on se prebacio u manastir Tronosu njegovo sledece uciliste.

U prvom srpskom ustanku Vuk je bio pisar kod hajduckog harambase Djordja Curcije ali posle njegove pogibije, u prolece 1805 obreo se u Sremskim Karlovcima gde je ucio od tada proslavljenog pesnika i kaludjera Lukijana Musickog. S jeseni 1807 vratio se u tada vec oslobodjenu Srbiju. Dosavsi u Srbiju upisao je Veliku skolu ( tj. gimnaziju ) koju je osnovao nas velikan Dositej Obradovic medjutim zbog bolesti koju je nosio od detinjstva ( jedna vrsta reume ), koja se naglo pogorsala morao je na lecenje u vise banja. Medjutim to je sve bilo bez uspeha i leva noga, u casici kolena, mu je ostala dozivotno zgrcena.

Boljeg i pouzdanijeg svedoka - hronicara srpske revolucije nije moglo biti od Vuka Karadzica. Kao pisar u Praviteljstvujuscem sovjetu, Vuk se nalazio u sredistu zbivanja. Vuk je preuzeo na sebe da bude glavni izvestac Evrope i sveta o tom vremenu. Cak je pisao i clanke na nemackom jeziku, ne potpisujuci ih. Zdravog rasudjivanja i sa dragocenom osobinom da shvati sustinu stvari, a resenja izrazi jednostavno i svakom razumljivo, Vuk je znao da pobede na bojnom polju predstavljaju samo deo uspeha narodne revolucije.

Jer, kao sto se ustanak ne dize bez oruzja, tako se ni kultura i civilizacija ne stvaraju niti se razvijaju bez uredjenog jezika. Pre Vukove jezicke obnove upotrebljavana su tri pisana jezika: crkveni ili ruskoslovenski, gradjanski ili slavenoserpski i narodni ili prostonarodni. Sa zamisli da srpski jezik uprosti (upotrebljavajuci pravilo " pisi kao sto govoris, citaj kao sto je napisano " ). Uspeo je da stari narodni jezik modernizuje tako sto je izbacio 13 nepotrebnih slova a ubacio 6 novih. Vuk je presao na delo izdavanjem u Becu 1814. godine zbirku narodnih pesama pod nazivom " Mala prostonarodnja slaveno-serpska pjesmarica ", u kojoj se naslo stotinak lirskih i nekoliko junackih pesama. Takodje te iste godine stampa " Pismenicu serbskog jezika po govoru prostoga naroda napisanu " - prvu gramatiku srpskog jezika. Godine 1818 objavljuje svoje najvece delo - Srpski rjecnik, uz koji prikljucuje Serbsku gramatiku, usavrseniju od Pismenice. Taj Vukov recnik presudan je za istoriju srpske kulture, zato sto je njime jednom za uvek utvrdjena narodna osnovica knjizevnog jezika, a pojednostavljenje azbuke i pravopisa izvuklo je iz uskih crkvenih i gradjanskih krugova na svetlost dana kulturu i obrazovanje.

Susret sa cenzorom za slovenske jezike u Becu, Jernejom Kopitarom bio je od presudnog znacaja za dalji Vukov rad. Zahvaljuci njemu on se upoznao sa mnogim lingvistima i knjizevnicima, medju njima i sa Johanom Volfganom Geteom, najvecim nemackim pesnikom toga vremena, i sa Jakobom Grimom, uglednim knjizevnikom, filozofom i jezickim strucnjakom ( koji je sa bratom Vilhemom objavio poznate bajke ) . Za uspesan rad Vuk 1820 dobija srebrnu medalju Carske ruske akademije. U Evropi je Vuk postizao priznanja srazmerno lako, ali kod kuce, medju bracom Srbima jedva nekako, s pocetka gotovo nikako. Glavni otpor jezickoj obnovi pruzalo je visoko pravoslavno svestenstvo, na cijem se celu tada nalazio mitropolit Stefan Stratimirovic u Sremskim Karlovcima. Iako je on bio veoma obrazovan covek, koji je pomagao ustanike i stitio od nasrtaja tudje kulture i katolicanstva, nije imao napredna shvatanja u pogledu jezika. Njegov naslednik Josif Rajicic je cak ( iako je bio veoma dobar prijatelj sa Vukom ) uspeo da zabrani stampanje Vukovog prevoda Novog zavjeta na narodni jezik.

Medjutim Vuk dobija bitku i uskoro su se pocele objavljivati i druge knjige poznatih pisaca toga vremena kao sto su : " Gorski vijenac " - Njegosa Petrovica, Kir Janja - Sterije Popovica i druga plejada pisaca. 1868 Vukov jezik ulazi u zvanicnu upotrebu u skolama samo cetiri godine posle njegove smrti. Ovaj velikan Srpskog naroda umro je 7 februara 1864 sa knjigom narodnih pesama u rukama, umro je sa njima, sa narodnim pesmama kojima se celog zivota, kako je cesto isticao bavio kao " najmilijim poslom ". Sahranjen je na Beckom groblju a 1897. godine njegovi posmrtni ostaci preneti su u domovinu i polozeni u portu beogradske Saborne crkve, gde i dan danas pocivaju.


stela - 8-2-2007 u 12:08

Stevan Raickovic


http://img214.imageshack.us/img214/1609/stevanraickovicqe6.jpg


Rodjen je 1928. godine u Neresnici (Srbija). Osnovnu shkolu i gimnaziju uchio je u Beloj crkvi, Senti, Krushevcu, Smederevu i Subotici, gde je maturirao 1947. godine. Studirao je knjizhevnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Prvu pesmu objavio je 1845. godine.
Shtampao je sledecje zbirke stihova: Detinjstva (1950), Pesma tishine (1952), Balada o predvecherju (1955. i 1958, dopunjeno izdanje 1973), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963, dopunjeno izdanje 1969), Stihovi (1964) Prolazi rekom ladja (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971).
Pod istim nazivom Pesme, izbori iz poezije S. Raichkovicja, shtampani su u izdanjima Srpske knjizhevne zadruge, Matice srpske i Rada.
Knjige za decu: Veliko dvorishte (1955), Druzhina pod suncem (1960), Pricha o slonu, o ostalima i o jednoj buvi na kraju (1962), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjacha (1974), Male bajke (1974).
neke od ovih knjiga su dozhivele vishe izdanja, od kojih su pojedina bila i dopunjena.
Objavio je vecji broj eseja i zapisa o poeziji i pesnicima, kao i nekoliko prepeva poezije.
Njegove pesme su prevodjene na vishe stranih jezika, a izbori iz njegove poezije objavljeni su na ruskom, slovachkom, cheshkom, bugarskom, albanskom, makedonskom i slovenachkom jeziku.
Za svoj rad na poeziji, knjizhevnosti za decu i prevodilishtvu, dobio je vishe istaknutih nagrada: Udruzhenja knjizhevnika Srbije (1956), Oktobarsku (1958), Neven (1960), Sedmojulsku (1963), Zmajevu (1964), Milish N. Djuricj (1976), Zmajevih dechijih igara (1977).
1972. godine je izabran za dopisnog chlana Srpske akademije nauka i umetnosti.


stela - 7-3-2007 u 12:51

Ljiljana Habjanovic Djurovic


http://img149.imageshack.us/img149/669/ljiljanahabjanovicdjurowz8.jpg

napisala je o sebi



TO SAM JA



Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno, shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga borba i traženje nisu uzaludni.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo činjenica da sam majka maloletnog deteta.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
Juna 2003. godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov, objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i duhovna baština.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.
Ne znam da li je to dovoljno kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste svrha ljudskog života.


***



Na predlog Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Gospodina Pavla, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve dodelio je Ljiljani Habjanović Đurović visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve Orden Svetog Save drugog stepena za "delatnu ljubav prema Svetoj majci Crkvi, posebno osvedočenu njenim književnim delima kojima istrajno svedoči Hrista Vaskrsloga" - kako stoji u obrazloženju ove odluke.

http://img170.imageshack.us/img170/9149/orden3rp5.jpg

Orden je uručen našoj književnici na Božić 2007. godine, nakon Svete arhijerejske liturgije u Crkvi Arhangela Gavrila u Beogradu.

http://img401.imageshack.us/img401/2194/orden2vb1.jpg


MarimJa - 30-5-2007 u 07:04

Miroslav Antiću

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/14-03-2002/akt/Antic5.jpg

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").


Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.


Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

LJubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag
Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.
Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!


MarimJa - 30-5-2007 u 07:07

>> "Rodjen je 14.03.1932. godine u selu Mokrinu u Banatu. Bio je novinar u novosadskom "Dnevniku". Bavio se filmskom rezijom, kao i pisanjem scenarija. Njegove pesme za decu predstavljaju osobenu deonicu savremene srpske decije poezije, dok je njegova knjiga "Plavi cuperak" jedinstven primer ljubavne decije poezije."

"Rodjen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pancevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je cista moja biografija. U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih zeleo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama... Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikome drugom, bar djacima u skoli, jer oni, nazalost, moraju da uce i zivot pisca.
Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, kubikas na pristanistu, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list "Ritam" ili uredjivao Zmajev "Neven"...
Najvise bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima.
Ostalo, sto nije za najavu pisca, nego za saputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

"24. juna 1986. garavi sokak Miroslava Antica zanemeo je, a pesnicka ulica u novosadskom Avijaticarskom naselju
u svoje temelje ugradjuje jos jedan spomenik i legendu. Miroslava Antica." <<


MarimJa - 30-5-2007 u 07:07

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
MiroslavAntic.
Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom zenom lezhe u krevet na moje
rodjene ochi,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu,
covece,
izgledate mi nekako bolesni?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tiche
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa
mojim plavusama.
Dere se u mojoj kucci. Ogovara me.Svasta
lazhe.

Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ccebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplache me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pishem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimochi i dushu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa
Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke chitanke.
Kad me je doktor Savicc lechio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.


stela - 24-6-2007 u 15:31

Branko Copic

http://img524.imageshack.us/img524/8638/brankocopicbp4.jpg

Branko Copic je rodjen u selu Hasanima kod Bosanske Krupe 1915.godine.Umro je 1984.godine u Beogradu gde je zivio i radio.

On je treci pisac,poslije Kocica i Andrica, koji ce Bosni i uzem zavicaju Krajini,posvetiti svoje knjizevno dijelo.

Pojavio se 1936.godine svojim pricama u Politici da bi vremenom svoj knjizevni rad usredsredio na tri zanra: poeziju, pripovjetku i roman. Poezija ima opsesivnu inspiraciju – to je rat i revolucija, junastvo i stradanje, vedrina i patnja: rodoljubivoj poeziji srpskoj Copic je dao svoj doprinos. Pripovjedanje je prava vokacija Copiceva, iznikla na rodnom tlu, iz pricanja djeda Rade i mnogih drugih pricalaca o ljubavi i patnji, o radosti i tugi, o vrletnim stazama i maglovitim vidicima, o snovima i mastarijama. Copic pripovjedac skrenuo je na sebe paznju pricama koje je Politika objavljivala skoro iz broja u broj, a potom dvema zbirkama koje ce mu obezbjediti epitet novog,mladog pripovedaca Bosne i njene Krajine.

Izraziti pripovjedacki talenat poceo je da se ogleda i u kruni proznog roda. Sa Prolomom ce poceti serija romana o ratu i revoluciji,ali i o ratnicima koji su dozivjeli mir i otisli u neku drugu sredinu. Ono prvo su sa radoscu prihvatili, a o ovo drugo se cesto spoticali, tesko se snalazili, sebi i drugima bili smijesni.

Smijeh je najveca radost Copicevog pripovjedanja. Stice se utisak da je smijeh urodjeno svojstvo pripovjedacevo,da on izvire iz njega spontano i lako,nezno i milostivo. Njegov smijeh je dobrodusan, zivotvoran, bodar. To je smijeh koji cini da zivot bude miliji, da dan bude svijetliji, da covijek bude lijepsi.Copicev smijeh zapljuskuje u mekim talasima,blagorodno i ljudski. Ali ima kod Copica i onog zubatog smijeha koji ne ljubi nego ujeda, ne miluje nego siba.Satira i satiricni smijeh sinu ponekad svojom ostricom, ali je, prema pripovjedacevom uvjerenju, u aivotu vise lijepote nego ruznoce, vise dobra nego zla, vise ljudskog manje neljudskog.Probice iz ovog pripovjedanja i ton tuge ili gorcine, jer i to je zivot. Ali kada se iscita Copicevo pripovjedanje, on se pamti po smijehu, onom blagorodnom i ljekovitom.

Bas ovaj blagorodni smijeh mogao je nekad nekom i da zasmeta pa da pisca stignu prekori da je izdao ono cemu je posvetio i zivot i pero. Nisu mu dali da se smije , a on bez smijeha nije mogao. Za Copica je zivot bez smijeha isto sto i zivot bez vazduha. Vjerovatno se bio umorio od borbe, ali se razocarao u sve oko sebe: nije imao volje da se bori za svoj smijeh ( i podsmijeh, sto da ne), klonuo je i ucutao.

Drugi svetski rat podstice ga da napise romane “Prolom”, “Gluvi barut”, “Ne tuguj bronzana strazo” i “Osma ofanziva”, zatim pripovjetke “Rosa na bajonetima”, “Surova skola”, “ljubav i smrt”, “Dozivljaji Nikoletine Bursaca”, “Gorki med”, “Sveti magarac”, “ljudi s repom” i zbike pesama “Ognjeno racanje domovine” i “Ratnikovo proljece”. Napisao je i romane za decu “Orlovi rano lete”, “Slavno vojevanje” i “Bitka u zlatnoj dolini” (poznati su kao “Pionirska trilogija”) i “Magarece godine”, zbirke prica “Price partizanke”, “Vratolomne price”, “Price ispod zmajevih krila” i “Do`ivljaje macka Tose”, zbirke pesama “Carobna suma”, “Armija odbrana tvoja”, “Partizanske tu`ne bajke”, “Vecernje price”, “Djeda Trisin mlin” i “Nestasni djecaci”.

Copic je pisao i scenarije za pozoriste i film. Poznat je po komediji “Dozivljaji Vuka Bubala” i komadu za decu “Udarnici” i scenrijima za ratne filomove “zivece ovaj narod” i “Major Bauk”.

Dela su mu prevodjena na ruski, engleski, francuski,nemacki, ukrajinski, poljski, ceski, bugarski i madjarski jezik.

Celi radni i zivotni vek nakon drugog svetskog rata Branko Copic je proveo u Beogradu, ali je vrlo cesto putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim drzavama. Mnogi su za njega govorili da je najveci deciji pisac svih vremena rodjen na prostorima bivse Jugoslavije.

Iako je pripadao narodnooslobodilackom pokretu Branko Copic je, kao covek velikog obrazovanja, bistrog uma, osecaja za pravdu i pravednost i kritickog posmatranja stvarnosti koja ga je okruzivala veoma rano poceo da iznosi sopstvena misljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Kao jedno od najpoznatijih dela bila je “Jereticka prica” zbog koje je kasnije trpio velike udare tadasnje komunisticke partije na vlasti i drzavnih organa, pa i od samih kolega. Takvih progona je bilo mnogo, pa je knjizevni istoricar Ratko Pekovic to sabrao u knjigu “Sudanije Branku Copicu” iz koje se vidi na kakve je sve probleme Copic nailazio u svom knjizevnom i politickom zivotu.

"Pretpostavlja se da su ti progoni i glavni razlog samoubistva koji je Branko Copic izvrsio skocivsi s jednog mosta preko reke Save 1984. godine. Od tada se taj most zove Brankov most, a ulica koja vodi do njega Brankova ulica."


majdankekana - 21-1-2008 u 09:25

STOJAN SIMIC KRPICA

Stojan Simić Krpica rođen je u Riječanima Gornjim,BiH.

Školovao se,studirao,radio i živeo u više različitih mjesta bivše SFRJ.

Sada živi u Novom Sadu ima status slobodnog umjetnika ).

Dosad objavio 27 knjiga poezije. Posle jednog direktnog iskustva istine 1980.godine imao je otkrovenje o momentalizmu.

Tvorac je umjetnickog pravca momentalizma.

Stojan Simić Krpica je posle jedne šaljive vizije počeo da koristi (samoironijski i iz zabave) Pseudonim:Višnjislav (slavi Višnjeg) Višnjev(Božji) Vobanolec(anagram riječi nobelovac) Mikadeak (anagram riječi akademik)..

ssk(scena svih kreativnih)
je scena koju svakodnevno (besplatno) organizuje i vodi knjizevnik Stojan Simic Krpica iz ljubavi prema drugom ljudskom bicu,bolje reci prvom ljudskom bicu,u cilju
da kreativnost dopre do svakog ljudskog bica a i za marginalne grupe kako ih definisu(izbeglice,prognanike,romsku populaciju, bolesnike,stare,iznemogle, invalide svih kategorija,,djecu i omladinu bez roditelja i bez roditeljskog staranja,djecu i omladinu mentalno nedovoljno razvijenu i ometenu u razvoju...) na kojoj mogu a ne moraju da ucestvuju svi koji hoce a kreativni su,mogu a ne moraju i afirmisani i pocetnici,ako hoce,mogu a ne moraju i istaknuti i skrajnuti,ako hoce,bez vrijedjanja po bilo kojoj osnovi...

Po ideji Stojana Simića Krpice u saradnji sa Mr Jovanom Mihajilom u organizaciji Doma za ometenu decu i omladinu u Veterniku besplatno vodi Medjunarodnu književnu koloniju u Domu za ometene u razvoju u Veterniku, kao i Medjunarodni festival za humor i satiru MILOVAN ILIĆ MINIMAKS.

Po ideji književnika Stojana Simića Krpice, u saradnji i uz podršku Organizacije za gluve Novog Sada, besplatno organizuje i vodi
Međunarodni memorijalni festival za decu oštećenog sluha "Ružica Mihajilo".

po ideji književnika Stojana Simića Krpice, u saradnji sa mr Jovanom Mihajilom, u organizaciji Dečjeg sela iz Sremske Kamenice, besplatno vodi Međunarodni festival za decu i srednjoškolsku omladinu "Duško Trifunović .

Nagradu planete Zemlje ustanovljena je prema ideji Stojana Simića Krpice uz podrsku i u saradnji sa mr Jovanom Mihajilom u cilju razvijanja svijesti o ocuvanju planete Zemlje.Nagrada je prestizna i sami dobitnik bira sledeceg dobitnika.Nema ziriranja ni lobiranja.

Po ideji Stojana Simića Krpice uz podrsku i u organizaciji Novosadskog humanitarnog centra ustanovljena je godisnja Medjunarodna nagrada Novosadskog humanitarnog centra za kreativno stvaralaštvo u izbjeglištvu i rasijanju.

Na novoj Tv Melos u okviru jutarnjeg programa SVITANJE knjizevnik Stojan Simic Krpica svakog radnog dana od 10 do 10.45 besplatno organizuje i vodi ssk(scenu svih kreativnih) dovodeci gosće i goste iz svih oblasti kreativnosti...

Volonter NSHC.

Član Društva književnika Vojvodine,Drustva pisaca BiH,Književne zajednice Jugoslavije i Saveza književnika u otadžbini i rasejanju.


majdankekana - 18-6-2014 u 18:59

Citat:
Originalno postavio/la majdankekana
STOJAN SIMIC KRPICA

Stojan Simić Krpica rođen je u Riječanima Gornjim,BiH.

Školovao se,studirao,radio i živeo u više različitih mjesta bivše SFRJ.

Sada živi u Novom Sadu ima status slobodnog umjetnika ).

Dosad objavio nekoliko knjiga poezije. Posle jednog direktnog iskustva istine 1980.godine imao je otkrovenje o momentalizmu.

Tvorac je umjetnickog pravca momentalizma.

Stojan Simić Krpica je posle jedne šaljive vizije počeo da koristi (samoironijski i iz zabave) Pseudonim:Višnjislav (slavi Višnjeg) Višnjev(Božji) Vobanolec(anagram riječi nobelovac) Mikadeak (anagram riječi akademik)..

ssk(scena svih kreativnih)
je scena koju svakodnevno (besplatno) organizuje i vodi knjizevnik Stojan Simic Krpica iz ljubavi prema drugom ljudskom bicu,bolje reci prvom ljudskom bicu,u cilju
da kreativnost dopre do svakog ljudskog bica a i za marginalne grupe kako ih definisu(izbeglice,prognanike,romsku populaciju, bolesnike,stare,iznemogle, invalide svih kategorija,,djecu i omladinu bez roditelja i bez roditeljskog staranja,djecu i omladinu mentalno nedovoljno razvijenu i ometenu u razvoju...) na kojoj mogu a ne moraju da ucestvuju svi koji hoce a kreativni su,mogu a ne moraju i afirmisani i pocetnici,ako hoce,mogu a ne moraju i istaknuti i skrajnuti,ako hoce,bez vrijedjanja po bilo kojoj osnovi...

Po ideji Stojana Simića Krpice u saradnji sa Mr Jovanom Mihajilom u organizaciji Doma za ometenu decu i omladinu u Veterniku besplatno vodi Medjunarodnu književnu koloniju u Domu za ometene u razvoju u Veterniku, kao i Medjunarodni festival za humor i satiru MILOVAN ILIĆ MINIMAKS.

Po ideji književnika Stojana Simića Krpice, u saradnji i uz podršku Organizacije za gluve Novog Sada, besplatno organizuje i vodi
Međunarodni memorijalni festival za decu oštećenog sluha "Ružica Mihajilo".

po ideji književnika Stojana Simića Krpice, u saradnji sa mr Jovanom Mihajilom, u organizaciji Dečjeg sela iz Sremske Kamenice, besplatno vodi Međunarodni festival za decu i srednjoškolsku omladinu "Duško Trifunović .

Nagradu planete Zemlje ustanovljena je prema ideji Stojana Simića Krpice uz podrsku i u saradnji sa mr Jovanom Mihajilom u cilju razvijanja svijesti o ocuvanju planete Zemlje.Nagrada je prestizna i sami dobitnik bira sledeceg dobitnika.Nema ziriranja ni lobiranja.

Po ideji Stojana Simića Krpice uz podrsku i u organizaciji Novosadskog humanitarnog centra ustanovljena je godisnja Medjunarodna nagrada Novosadskog humanitarnog centra za kreativno stvaralaštvo u izbjeglištvu i rasijanju.

Na novoj Tv Melos u okviru jutarnjeg programa SVITANJE knjizevnik Stojan Simic Krpica svakog radnog dana od 10 do 10.45 besplatno organizuje i vodi ssk(scenu svih kreativnih) dovodeci gosće i goste iz svih oblasti kreativnosti...

Volonter NSHC.

Član Društva književnika Vojvodine,Drustva pisaca BiH,Književne zajednice Jugoslavije i Saveza književnika u otadžbini i rasejanju.