RTM Forum - Dela nasih pesnika... (original)

Dela nasih pesnika...
stela - 15-9-2006 u 00:34

Za pocetak nesto od Desanke Maksimovic...

Србија је велика тајна

Србија је велика тајна;
не зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа,
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.


Не зна гуштер шта пузи испод камења,
нити кукуруза струк слути
шта се у суседној њиви спрема.
Сваког часа све се мења,
ниједног кута ни листа нема
да није тајна.


Ко зна шта крије у себи
и та невина роса сјајна;
ти сељачки пословни крици
што се с брда на брдо чују
заверу можда кују.


Ко ће у тој земљи када
знати шта и девојка млада
у недрима нетакнутим носи;
какву тешку тајну
у рукама својим држи дете;
и старица погрбљена свака
до какве се упутила мете.


У тој земљи и ветри,
и мириси, потоци и реке,
и црквена звона
потајне преносе вести,
на првом завијутку
где шума почиње она
ко зна шта можеш срести.


У тој земљи ни зечијој стопи
непријатељ веровати не сме,
ни трагу воловских копита.
Договори су можда тајни
и жетелачке песме
и удари шумских секира
и успаванка уз колевку свита.


pan - 15-9-2006 u 10:58

stela resila da nas kulturno uzdize

dalje tako!!!!!!


stela - 17-9-2006 u 13:23

STA JE STRASNO

Strasno je kad neko place
a niko ga ne pita
- zasto place.

Dragan Lukic


stela - 17-9-2006 u 13:25

ZVEZDANI KOVAC

Kolibe evo na kraju sela,
carobnjak takve gradi,
cadjava, mrka, sa jednim okom.
Sta li se u njoj radi?!

Cuje se zveket, lupa i tutanj,
jos ce da grune mina!
Da nije tamo vestac iz price,
okiva Brku, dzina?

Ne boj se, bato, slobodno pridji,
ulazi, nije varka.
tu ces da nadjes kovaca starog,
suseda moga, Marka.

Kasno je vece, bura se sprema,
oblaci nebom jezde,
a kovac grmi cekicem teskim,
iskiva zlatne zvezde.

Eh, sada znadem zvezdanog tvorca,
tu vise nema tajne:
to stari kovac veceri svake
prosipa iskre sjajne.

Nekad je nebo tuzno i crno,
nocna pustinja prava.
Znadem i zasto, to cu ti reci:
umorni kovac spava.

Ponekad samo prosine mesec
kroz oblak lika snena.
To ti je vatra kovaca Marka,
tinja - zaboravljena.

Branko Copic


Jeca - 18-9-2006 u 05:06

Veoma mocne reci narode...


''Boze, daj mi mirnocu da podnosim stvari koje ne mogu promeniti.
Daj mi hrabrosti da promenim stvari koje mogu promeniti.
Daj mi mudrost da razlikjem jedno od drugog."


stela - 19-9-2006 u 09:04

Ex ponto

U našoj kući mora da je vać pao mrak, jer su naše sobe niske, a prozore zasjenjuju stabla puna snijega.
Dok sjedim naslonjen na prozor meni se priviđa:
U velikojo kuhinji, popločanoj vječno hladnim pločama, zamotani su, tek izvađeni, pečeni hljebovi, u vlažne ubruse i sad se puše šireći oko sebe zdravi i jaki miris pečenog tijesta.

Mama je kao svake subote, zapalila na maši smrekove bobe i šećera i okadila sijelu kuću, a sad, dok u avliji djevojka nešto pere i pjeva, umočila je suv bosiljak u svetu vodu i poškropila budžake.
Ona se postarala.
Sad zastaje i, dok je niko ne vidi, krsti se u polumrak jednog raspela u kutu i kazuje mu sve terete koje ona šutke kroz život nosi i koji po cio dan počivaju u ponosnom bledilu jednog:
"... Dobro, hvala Bogu; kako ste Vi?"

Ivo Andric


stela - 22-9-2006 u 10:52

Kad bih znao da

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!


Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Matija Beckovic


stela - 26-9-2006 u 12:04

Dragomir Djordjevic ( Mi imamo mastu)

Prijatelja koliko hoces

Kad mi je u dusi magla
A u srcu lom
Ja sednem na meku travu
I pricam sa njom

Kad mi je u oku suza
A u glavi dim
Ja potrazim prvog mrava
I caskam sa njim

Oduvek je tako bilo
I jos ce da vazi
Prijatelja koliko hoces
Samo ih potrazi

Kad sam kilav kad sam prazan
Tuzan ili prek
Ja nahranim gladno mace
I to mi je lek

Kad sam nekad na tri coska
Ko Dok Holidej
Ja pronadjem dobru knjigu
I sve je OK

Oduvek je tako bilo
I jos ce da vazi
Prijatelja kolko hoces
Samo ih potrazi


stela - 28-9-2006 u 10:44

Domovina

Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga
I ako kadgod na stranu pođem,
opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga
Nek tuđe nebo radost prolama,
nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga
Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves'o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga
Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srci nova pridođe snaga,
Srbijo draga
Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga
Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga

Vojislav Ilic


Jeca - 29-9-2006 u 07:20

LUTAM

S osmehom deteta, negde sam zalutala
Kažu mi mnogi da sam se sputala.

Ko sam? Gde sam sebe izgubila?
U mračnoj jami duša se skupila!
Jedna zvezda noćas gubi sazvežđe..
Čijim letom dolazi mi beznađe?
Ruka u kosi, da l' budi sećanje?
Zgrčeno čuvam ničije nasleđe!



Nemojte me na nebu više tražiti,
Sve što sam bila možete žaliti..
Dajte mi snove što ste mi ukrali!
Sad u mom domu vrebaju šakali.
Dlanovi, licu, uzeli obrise,
Na nebu mesec sa tamom bori se,
Uplašen senom prećutnih pitanja-
Dok mene opet čekaju skitanja...

Jelena S.


stela - 29-9-2006 u 10:20

Emina

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoc neće!
Ja joj nazvah selam. al' moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko'!...

Aleksa Santic


stela - 2-10-2006 u 08:50

Zivot

Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.


Milos Crnjanski


stela - 9-10-2006 u 09:23

CVIJETAK U ROSI


U plamu rujne boje
Daljni se istok sjao,
S ljubavlju pjesme svoje
Slavuj je ružu zvao;

Večernjeg zvona zvuke
Vjetrić je nosio širom -
Ti si skrstila ruke
S pobožnim, slatkim mirom.

Molila ti se blago
Za bolje roda svoga,
Za svoje Srpstvo drago
Zvala si Spasa Boga;

Tvoje su usne male
Šaptale r'ječju tajnom,
I čiste suze sjale
U tvome oku sjajnom;

A ja sam u tebi, čedo,
U tebi, zv'jezdo čista,
Najljepši cv'jetak gled'o
U rosi kako blista.


Aleksa Santic
Mostar, 19. jula 1894.

[Izmenjeno 9-10-2006 stela]


Jeca - 11-10-2006 u 06:21

MI ZNAMO SUDBU


Mi znamo sudbu i sve sto nas ceka,
No strah nam nece zalediti grudi!
Volovi jaram trpe,a ne ljudi-
Bog je slobodu dao za covjeka.

Snaga je nasa planinska rijeka,
Nju nece nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko
U svojoj smrti da nadje lijeka.

Mi put svoj znamo,put Bogocovjeka,
I silni kao planinska rijeka,
Svi cemo poci preko ostra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muske uzmete zivote
Grobovi nasi borice se s vama!



Aleksa Santic


stela - 11-10-2006 u 09:56

Odluka

Zivot je sve nesto iz pocetka.
Juce i prekjuce sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda razocaranja?
Ako je jedna ljubav - corak,
Odmah se drukcije i lepse sanja.
I kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis.
Ko je to video da decak pati?
Da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati
da volis bolje, da volis jace.
Ne da se vadis.
Ne da se tesis.
Vec da se istinski do neba smesis.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Zivi se svaki put iz pocetka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budes snazniji posle oluje.
I da se u tvom srcu vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje.

Miroslav Antic


stela - 12-10-2006 u 07:48

da se podsetimo sta smo citali u skoli

STRAŠAN SAN


Donesi, sine, čašu vode,
– Ostavi me se,
deda, ne mogu,
uganuo sam nogu.
Ponesi, sine, vazu
za cveće.
– Uh, tako mi se, mama, neće.
Otvori, sine, nani vrata.
– A zašto vrata ne
otvori bata?
Odnesi ovu košulju tati.
– A zar mu ne bi
ti mogla dati?
A šta јe bilo,
šta se zbilo,
a zatim šta se dogodilo?


* * *

Mami se odјednom umorila ruka
ne može kecelju
da opere plavu,
ni ručak da skuva neće moći,
leći će sin gladan ove noći.
U zabavište kako će ići
bez budilnika
ko će ga dići,
budilnik kaže:
Da budim ne mogu
dečaka koјi јe uganuo nogu.
Ni pegla neće da pegla više
– Lenja me deca umoriše.
I tramvaј kaže:
– Noge mi teške,
nek lenji dečak ide peške.
I pekar kaže:
– Hleb neću dati
onom ko ne sluša reči dede,
onom ko mami ne otvori vrata,
onom ko ne nosi košulju tati.
Neka taј dečak vazduh јede,
al' јa mu hleba neću dati!
Miša se iz sna probudio.
Kako јe strašan san taј bio.


Mira Aleckovic


Jeca - 12-10-2006 u 20:19

Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.


Laza Kostic


stela - 17-10-2006 u 08:03

Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Branko Radicevic


stela - 7-11-2006 u 10:56

PESMA SRBIJI
Vojvodi Živojinu Mišiću


Hvala ti Srbijo lepa!
O munju tvojih megdana
Razbili su se crni oblaci tiranskih orda.
Iz krvi dece Ti divne stabla su izrasla gorda,
I gle, s jabukom životodajnom,
Pred naše ikone stare, sa njinih džinovskih grana
Spusti se anđeo beli pod oreolom sjajnom,

Pojući dela tvoja!
Srbijo, vere je Tvoje
Ogrej'o požar evo srušena srca i bona -
I gde su rujine bile, oltari trokubi stoje,
I blesci kandelabra
Po stubovima pljušte i zvuci visokih zvona
U svodu radosno grme, Srbijo lepa i hrabra,

Pojući dela Tvoja!
Lučem, k'o zora bela,
Ozarila si puste pećine našega roblja;
I s hridi ponora mračnih, s plesnivih ploča groblja,
Ti si nas vratila svije'
Na Vrhe pune sunca, plodova, pesme i vrela,
Gde šarac nogom kopa i Marko kraj koplja pije,

Pojući dela Tvoja!
Osana! S kapom u ruci,
Mi pristupamo i Tvoje, Srbijo, ljubimo skute!
Sada smo deca Tvoja, pa duše dece obuci
U tvoju lepotu zore!
I daj im krila nek' lete, tamo, na svetle pute,
Tamo, za belim orlom gde slave vrhovi gore!


Aleksa Santic
1920.


stela - 21-11-2006 u 15:19

NOĆ

Kako je milo u ovoj samoći!
Jezero sjajno snom dubokim spava;
Treperi nebo, a tamo, u noći,
Obrasla trnjem streme brda plava.

Šumori vjetar i u polumraku
Miriše divljim ružama i smrekom,
A tamo tanka magla po vrbaku
Zamrsila se s mjesečinom mekom.

Pokriven granjem borovine modre,
Ja ležim ovdje na zaspaloj kosi;
Do mene jedva zrak mjesečev prodre
Sanjiv i blijed, okupan u rosi.

Jedna se grana povila pa ti'o
Šapće mi nešto, kao da je bajka,
Ili bi jedan sveti pozdrav bio
Što mi ga s neba dobra šalje majka?

Il' posvećena moja mladost rana
Pohodi mene u ovome kraju,
Pa priča meni, iz minulih dana,
O dugoj čežnji, poljupcu i raju?

O, ko bi znao? Tamo u vrbaku
Ja čujem šumor i molitvu snova;
Treperi nebo, a u polumraku
Umire tužno pjesma labudova.

Aleksa Santic
1903.


stela - 27-11-2006 u 01:11

Ima nešto


Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Duško Trifunović


stela - 17-12-2006 u 20:50

Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je zano sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je cvet,
i miriše, miriše.

http://www.cosgan.de/images/more/flowers/003.GIF

Branko Miljkovic


stela - 9-1-2007 u 01:48

TRPANJSKE ELEGIJE

ptice te ne vole moja ljubavi
kosa ti mirise na jesen

I

tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestasnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu
gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo Pero Zubac

II

govorio sam joj da je ko musko da vise ne nosi pantalone
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo
bilo je tog leta bezbroj mladica misicavih lepih
bilo je na drazevcu mladica koji su skakali sa najvecih
stena pred devojkama
neki holandjani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali musu kesedziju pa da se hvale tamo kod njih
mene je cudilo kada me je gledala malo kriomice
bio sam tog leta jako mrsav i bled i isao sam stalno
u zelenoj kosulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
cetiri rebra
govorio sam ja to tako osetljiva mi koza
a sunce bese tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatocenim vodom
cak pomalo sivo
ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao
dete skrivo brao kupine gadjao je kamencicima sakriven
da kao onako nehajno u pesku lezi ko mrtvi ladolezi dok pod
suncem spava
govorio sebi nasankaces se ona je lepotica
ona je za one skakavce sa stenja za one sto vade zvezde
i jezeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore
za one sa lancicima od koralja i skoljki i jezevih zuba
i sta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nesisane
treba biti majstor i skakat naglavacke
sve sam to mislio.

III

nosila je o vratu tanak lancic sa malom zlatnom ikonicom
tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
ona je pobedila jer sam to hteo
smejala se gnjurala govorila mi al si ti igrac
al ne znas da branis
onda smo isli na crkvu svetog roka uz stepenice
citali slova zupnik Dinko ucinio citali natpise
bacali novcice kroz resetke u portu
drzali se za ruke
na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim
rekla je kad prodje
molio sam je da usne stalno maze ten-sanom i onim zenskim
mazaljkama da je preboli
tad sam poceo da je volim

IV

tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina sa A. B. Simicem
sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrecnom naravno
molio sam je da mi prica o Osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi
u groblju sam je nocu plasio tamo smo isli da se volimo
pricao sam joj o vampirima mesecarima i kojecemu
oci su joj bile cudo svetle sedeli smo na stepenicama
cempresi se nijali nad obalama
oblacja su nad trpnjem retka ni reci kise za celo leto
to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom
stenju moje su oci tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom
svete gospe od karmela
jedna je casna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostavis i ja cu tako
i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kazem

V

rekao sam joj evo ti Belica citaj ga to je pesnik za leto
za sumracja rekao sam joj evo ti mirno vreme
mislili smo da ce kisa citala je pod crkvom pomalo tuzna
ledja su joj bila sasvim otkrivena

VI

sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
ja sam stariji za jedno prokletstvo
ovde su snegovi ovde kosave vojvodina ona Anticeva
ona prava magle tisina nad ovim gradom panonske tuge
i kada pisem ja prosto ne umem da je precutim i kada
mislim i kada krijem da mi se place ko onog leta

VII

jesen dolazi u njenim pismima i samoca
i niceg da me malo oveseli
miris davno dozrelog voca iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osecam
to jesen umorna od leta spava u nasim telima
ponekad mislim da je dobro sto ne cutimo sto
odlazimo na svoje strane
ona odvec snena ko obeznazeni pesice lagano
niz reku nedostig prugu
ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u Smederevo u neku tudju tugu
i samo sunce potonje ko grudva snega u letu
to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama
nadneseno ko kletva to sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola
a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima
na balonima i na njoj prozracna haljina od tila
i kazem hajdemo to su nasa kola to su nase kocije
stoje u doksatu
a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u
zraku ko svedocanstvo o jednom nehajno proigranom satu

VIII

strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
zalud mi pricaju da nevine devojke mirisu na leto
ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto
boze daj meni sirotom rabu da jednom zacutim
naocigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka
ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka
odvec je rano
necu eto daj meni svevisnji da verujem svima
da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega
bojim se bojim onog snega nad panonijom sto se svija
o crnom meni ko li ce to moje slutnje razbistriti
ko me razumeti
ko me zavoleti
ko me preboleti…

Pero Zubac


stela - 20-1-2007 u 21:10

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

Miroslav Antic


stela - 21-1-2007 u 18:08

Omakne se svima
ta losa procjena
o nekim ljudima
u nasim srcima
tjesimo se samo
da je moglo biti
jos i puno gore
tesko je u naprijed
znati sve odgovore
dok sami ne otkriju
da jedno misle
a drugo govore.


stela - 26-1-2007 u 22:25

Ciganin hvali svoga konja

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naočari -
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali -
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti -
Taj ne može ostariti.
- Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l' moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek - kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj' on nije preskočio -
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla -
Sedlasta mu leđa.
- Za pasoš ga ne pitaj,
Jer - to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi -
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći -
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l' mane -
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane -
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže -
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije -
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
- Rep.

Jovan Jovanovic Zmaj


stela - 30-1-2007 u 21:55

Opomena

cuj, reci cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.

Moze mi se uciniti
lepo i slatko
voleti kratko,
za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu,
predragu mi tajnu:
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Ucinice mi se: negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se: crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se: negde kroz tamu
neko peva, i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Desanka Maksimovic


stela - 7-2-2007 u 13:58

NA DNU VALA

Cuk samotni cuce sa stene u grmu;
Zaton spava sa dve-tri lade i jedra.
Obuklo se more u sedef i srmu,
Pa se do dna vide sva kraljevska njedra.

Gle bleska! Gle sjaja! U grivama trave
Trepte zarke boje sa peraja riba;
Sama, zabacenih ruka vise glave,
Sa makom u kosi, lezi pa se giba

Morska vila. Veo do bedara smakla,
Kao potonula statua sva bela;
Na njene derdane, kroz vodena stakla
Pala pa se lomi meseceva strela.

Isto k’o da neke kujundzije vrsne
U dubini kuju krune kakvih nema,
Pa na svaki udar sa nakovnja prsne
Po jedan sedrvan sjajnih dijadema.

Raj!… I dokle svitci po grmlju merdzan
Lete sa kreljusti riba: tiho, svrh ti’
Zapaljenih spilja k’o perje fazan ,
Jedna plava zvezda na algama drhti.

Aleksa Santic


stela - 8-2-2007 u 12:10

РУКЕ БОЛА


Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
за наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

Stevan Raickovic


stela - 13-2-2007 u 15:09

TUŽNA PESMA

Živela jedna gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara...
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog svog na svetu.

Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile -
belih mačaka šest.

A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara
- jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikada se više nisu probudile -
belih mačaka šest.

Dušan Radović


stela - 23-2-2007 u 16:14

Stihovi

Ove mirne pesme osencene jadom,
To su eho reci sto se nisu rekle,
Tuge sto je rasla i umrla kradom,
I suza sto nisu nikada potekle.

U duboko vece, kad ugasnu staze,
Dusa mrtvog dana, sumorna, jos hodi,
I sumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.

Tad se javi eho nepamcenog jada,
I bol neke davno prebolele rane...
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad podje da kane.

J. Ducic


Jeca - 24-2-2007 u 06:45

Među zvezdama

Iza sna se tesko prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
setalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koracanje mog strazara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pricam stare jade,
stare jade, nove nade,
sto ih nasa zvezda znade;
vec podjite do javora,
pobratima onog bora,
sto ga stuzi i sasusi
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zavestala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braca jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reci vise,
da sto knjiga ova pise,
dok ne prodje ova java,
sto mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

Laza Kostic


Demijan - 3-3-2007 u 22:35

Evo, neceg svezeg i jakog ;)
Ako sve bude islo kako treba stihove Radmile Lazic moci cemo da citamo i u prvpm broju omladinskog casopisa "Azil" uskoro.
Nadam se da ce vam se dopasti ;)

Preljubnička balada

Nigde sam. S tobom sam.
Oponašam život. Još jednom. Još jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.
Muškarci žele spremnu ženu
Koju mogu odmah posedovati, kaže Bodrijar.
Svaka šovinistička svinja dobije što zaslužuje.

Zar ne? Ti imaš mene sad.
Golu poput kokošije šije iz supermarketa.
Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica će biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Biće i "još" ako treba.
Srči me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam
I ničija. Gorim kao indijski štapić.
Zasjam. Zamirišem. Zgasnem.
U svakoj reči - skinutom nebu. I u sebi.

Kao iz bivšeg života polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvorenog prozora.
Haljine tvoje žene vise prazne
Kao strašila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi miš,
Ako koju obučem.
Mogla bih noću da udaram o prozore.
Dok kraj nje ležiš da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce. da tučem kao Big Ben.
Umesto da suze puštam niz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juče.

Između mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plač. To ili nešto drugo.
"Kaži da me voliš. kaži da me voliš" -
Mada znam, s tim se ne računa.
Al' treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica,
Da se uzverem treba mi više od želje,
Nešto stvarnije. Režanj tvog srca.
"Daj da zagrizem. Daj da zagrizem"
Tvoje srce nije Rajska jabuka,
Progledati neću.
Istina, mačje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noć.

Hoću te sad. Sad je zauvek.
Sad se bližim gorko-slatkom plodu
Nevina poput neba, začeti neću -
Rodiću se iznova. Ružičasta. I besmrtna.
Ja biću prvorođena. Ti od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevaću što hoću.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvog života.


Radmilа Lazić


stela - 3-3-2007 u 23:54

Nije lose


stela - 13-3-2007 u 17:10

ROĐENDANSKA PESMA

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.

Posle su došle kolevke,
cucle i zubi i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.

Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla k'o svila.

Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?

Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Miroslav Antić


stela - 19-3-2007 u 15:01

Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči,

Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.
Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Miroslav Antic


kety - 21-5-2007 u 22:52

Ima nešto

Ima nešto u tom što me neceš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljeceš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me neceš
nesto cemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okreceš
a sve znaci - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me neceš
od te laži nacisto umrjecu...

Ima nešto u tom što me neceš
i u tome što ja tebe necu...

Dusko Trifunovic


stela - 30-5-2007 u 08:20

Vreme ~ Desanka Maksimovic

Sve kraj nas:
i oni zraci sto mekotu oblaka zlate,
i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna,
odnosi sobom moje sate.

A podmuklo vreme cini se da stoji,
zarobljeno u svetlosti dugu
ili u drhtanje magli:
kao da talasa u krugu;
a ono unepovrat nagli.

Kroz radosti sto obale zivota zlate,
kroz sumorne reci ove,
kroz cutanje, kroz smeh, i suze, i snove
otice i odnosi mrtve sate,
kao voda lisce suvo.

A perfidno je i pretvara se kao
da nepomicno nad zemljom sanja
mirisno u kruni cveta,
razgovorno u spletu granja,
isto koje i davno svenulih leta.

Medjutim otice u vodi sto talasa,
odlece u tica letu,
odleprsava u susnju granja,
sahne s mirisom u cvetu.

I nikad ne mozemo uhvatiti skute
nijednom nasem casu,
ma koliko da nam ruke porastu:
oni ce odleteti iznad nas
na kakvom oblaku mekom,
prominuti uz zvezdu, uz lastu.

Pa ce bolovi i radosti znate,
misao kakva sumorna
i pogled oka tvog umorna
odneti moje poslednje sate.

A sve ce biti kako je i bilo,
i podmuklo vreme cinice se da stoji.


kety - 30-5-2007 u 23:16

Jovan Ducic ~ De profundis

Ti utehu cekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako medu snom i javom,
Gledajuci kako nepomicno bdije
Taj Andeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i cekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta cemerna caša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da ce nas vecno strasna prošlost naša
U nemirne noci da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi ce dani doci i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ceš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajuci ruke i vapijuc: Sunca
I tako ti dani bez srece i mete,
Odnosec svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani ce kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znaci život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je pocetak? Gde li cudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražec u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukcije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ceš samo steci. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreci.
I snivaj samo Bice manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama ce doci
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjece nekad nad našijem humom;
Il ce da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmed lednih gora,
Ne pitajuci da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko cuo nije


Ludvika_Lempäälä - 5-6-2007 u 11:46

Laza Kostić Santa Maria Della Salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.


stela - 24-6-2007 u 13:41

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimovic


stela - 8-7-2007 u 00:58

SAMOCA

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

Dushan Matic


pan - 20-8-2007 u 20:06

STRAŠAN LAV

Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
- tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!

Dušan Radović


stela - 10-9-2007 u 07:35

DRUGARSKA PESMA ~ Mika Antic

Nista ti ne razumes,
moj najrodjeniji blesane,
uobrazeni prince
sto te je zivot razmazio.
Da znas kolike sam noci
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene jos uvek
parce tek rodjenog mesa:
ovaj musavko sto vristi
i celu kucu potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naucio da hodas.
Svima sam placao pice
kad su ti zubi nikli,
ja sam ti dao zivot.
Nije te donela roda.
A onda smo se , odjednom,
jedan od drugoga odvikli,
kao da sve sto kazem
zaista ne razumes
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umes.
U redu, pametna glavo.


Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemuste reci sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj zivot vredeo
i dani vaqani bili.

Danas, kad rodjendan slavis,
sve cu svecane torte
pobacati kroz prozor
na uzas rodbine cele.
Ti znas: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
sto ne sme da zadrhti
kad odapise strele.


Mozda jos nije kasno.
Jednom se mora reci:
i drugarski i tuzno
i grubo i srneci.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam resio.
Vecito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mozimce
i tu sam najteze pogresio.

cetrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vredja
da stalno za tebe podmecem
i dusu i glavu i ledja?

Hocu da jasno kazes
kad mislis da budes muskarac.
Zar treba i sutra da resavam
sve sto ti odraslom fali?
"Tata, skripi u braku…
na poslu… daj za dzeparac…"
A ja ti i dalje pomazem
jer te i volim i zalim.

Ne cestitam ti rodjendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo cuda,
i nista nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
rec roditeljsku i musku:
ako ne postanes covek
na ovoj, tek zapocetoj
carobnoj stazi zivota
moram ti razbiti njusku.
Makar ozenjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za decake nije.
Al sutra, odrasli prince,
videces kako se bije.


stela - 3-12-2007 u 09:48

Dobriša Cesarić

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen
Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama


maki - 4-12-2007 u 01:11

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...



2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Antić


maki - 4-12-2007 u 01:34

Izvinjavam se pesma je malčice izmenjena tj. skracena


majdankekana - 14-12-2007 u 04:05

stojan simic krpica

Razlozi
neuplitanja

Izvini,
ne znam
ni
sta
je
dobro
ni
zlo
za
mene
akamoli
za
tebe
sto
je
dobro,
sto
zlo
za
tebe
i,
molim
te,
ne zahtijevaj,
ne trazi
niti
ocekuj
od
mene
da
te
spasavam,
znam
da
ni
sam
sebe
ne mogu
spasiti,
bojim se
da
te
necu
spasiti
vec
da
cu
te
spasavajuci
upropastiti.

tojan simic krpica


Mama_tvoja - 19-4-2008 u 04:41

ZA LAŽI IZGOVORENE IZ MILOSRĐA- Desanka Maksimović

Tražim pomilovanje

za one koji nemaju snage

zlome kazati da je zao,

niti rđavome da je rđav,

za onoga kome je žao čoveka

istinom unesrećiti;

za ljude koji lažu iz milosrđa.

Za čoveka koji će ponižen biti,

radije nego da nekog ponizi,

za onoga koji i kad nazre

obrazinu kome na licu

nema srca da je zdere,

za ljude koji ne mogu da uvrede

ni čoveka druge misli i vere,

za one koji nikada ne bi mogli

drugome presudu da izriču,

kojima se sve sudije čine stroge

za svaku milosrdnu lažnu priču

i slične njima slabosti mnoge.


Mama_tvoja - 20-4-2008 u 12:26

NEMAM VIŠE VREMENA- Desanka Maksimović

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam vremena da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremana za analize,
za mene je voda samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onako kako ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dovoljno upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.


Mama_tvoja - 22-4-2008 u 02:42

GREŠIO SAM MNOGO -Duško Trifunović

Grešio sam mnogo i sad mi je žao,
i što nisam više,i što nisam luđe,
jer,samo će gresi,kada budem pao
biti samo moji-sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo,učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam,jesam,i još ću,bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam,priznajem,nisam bio cveće,
grešio i za vas koji niste smeli,
pa sad deo mog greha niko neće,
a ne bih ga dao-ni kad biste hteli.


Mama_tvoja - 8-6-2008 u 17:02

Nešto se setih ove pesmice... :wink1:

STRAŠAN LAV
Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
- tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!

Dušan Radović


Mama_tvoja - 8-6-2008 u 20:47

mreža

I
vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas
dvoje.

u tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu. da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.


II
neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda. otkrio
sam to slučajno.
ništa ne činim silom. ništa ne činim namerno.
ni naučeno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja budućnost ne slutim. to ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nešto čudno: lice jedne
devojčice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zaštao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.



III
ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
ne prati ona mene, već ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. i skoro sam
se udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

................
XIX

veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti
poslednji put u večnosti....


mika antić
zbirka: "hodajući na rukama"


Mama_tvoja - 1-7-2008 u 22:38

Sreli smo se
negdje
između svjetova
u malom prolazu
gdje
sudbine se ukrštaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
šapati duša čuti mogu...

J. Letić


Mama_tvoja - 30-7-2008 u 22:08

Ne daj se Ines...
(stihove napisao Arsen Dedic)


Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukcijim pokretima i navikama
Jer jos ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedeceg jutra oko devet do stanice
I rusi se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u vecernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines


Dugo je pripremano nase poznanstvo
I onda slucajno uz vrucu rakiju
I sa svega nekoliko recenica, lose prikrivena zelja
Tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke
Prostakuso i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba objesena u zraku kao naranca
Kao narancasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovicka
Pokisla ulica od prozora dalje i sum predvecernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromastva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko trazi"


Ne daj se Ines


Evo me ustajem tek da okrenem plocu
Da li je to nepristojno u ovakvom casu
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdrazi pocetak
Raspolazem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka nase mladosti
Koja nas pred vlastitim ocima vara, i krade, i napusta


Ne daj se Ines


Poderi pozivnicu, otkazi veceru, prevari muza
Odlazeci da se pocesljas u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da ce jos biti mladosti,
Ali ne vise ovakve - u prosjeku 1938
Ja necu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost tesko pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno

A ponovo pocinje kisa,
Kao sto vec kisi u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se mijesaju
Glas majke prijatelja, kceri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Jos malo setnje uz more i gotovo


Mama_tvoja - 2-10-2008 u 16:11

Željko Krznarić

***

Kad budem imao iskustva
i budem stariji
govorio sam na kraju svake ljubavi
na rubu svakih ociju
i na rubu pameti ako baš hoćeš
kad budem imao godina
kao ljubavi u sebi
nikad više neću
ponavljati iste greške
i neću pamtiti sve sitnice
i nikad neću bez pameti
samo srcem
kroz maglene koprene
i to sam govorio
ponavljao
a eto s tobom sam stariji
i ništa nisam naučio.

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/292.gif


Mama_tvoja - 8-10-2008 u 15:38

Jablanovi


Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/bar034.gif


Mama_tvoja - 1-12-2008 u 01:42

USPAVANKA - Miroslav Antić

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.
http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/2dahy74.jpg


Mama_tvoja - 6-12-2008 u 01:11

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/kramereaglecopytg0.jpg


Mama_tvoja - 10-12-2008 u 21:40

Dva papirića neba ( Miroslav Antić)

Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.

Bio sam nekad kristalno,
a nekad čađavo inje
iznad proklijale oranice.

I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.

Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice
sačuvao sam dva oka:

čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.

Posebno mi je čast,
ja vas u to uverevam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo.


Mama_tvoja - 14-12-2008 u 00:14

Pesma ženi- J. Dučić


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/Dove-8.png


Mama_tvoja - 4-1-2009 u 16:00

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/howaboutthis2qm2.jpg


pmeda1 - 5-1-2009 u 01:36

U neko doba kada zaspu svi
ja svoje pjesme crtam, vilenim
i neka nitko se ne naljuti
u svakoj od njih, imas barem stih

Ljubav je rulet, cista lutrija
stalno se igra a rijetko dobiva
a onaj Amor, mali debeli
gadja u srce, kada pozeli

Laku noc ljubavi
spomeni me u molitvi
kao sto tvoje ime ja
spominjem u svim
mojim pjesmama
laku noc ljubavi
zaplovi snom i ne brini
dobar mornar bicu ja
nas dom je ladja sigurna

Topi se nocna santa vremena
budi se pjevac, ptica Petrova
a u daljini zivot magli se
plasi i mami nase brodove

Sve manje snage ima u meni
razlog za stih tesko nalazim
na kraju, sve te rijeci velike
ne vrijede kao jedno volim te

Laku noc ljubavi...

Laku noc ljubavi
spomeni me u molitvi
kao sto tvoje ime ja
spominjem u svim
mojim pjesmama
laku noc ljubavi
moram ti tajnu otkriti
i kad te nisam poznao
tebi sam pjesme pisao


Mama_tvoja - 19-1-2009 u 22:33

Bezimena pesma

Ne govorim ti baš u zadnje vreme
da te volim
i ne gasim ti svetlo u očima pre spavanja
ne govorim ti nešto nežno
i ne grlim ti dušu
ali... ovo
ti moram reći:
previše je gorkog i ljudi su grubi
pa,ako i ne govorim
još uvijek te ono najlepše
u meni
voli i ljubi...

( Željko Krznarić )

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/SFIORARSIXUNISTANTE.jpg


Mama_tvoja - 28-1-2009 u 00:16

http://i278.photobucket.com/albums/kk85/oslikana/MismoobojenalikMAntic.gif


Mama_tvoja - 6-2-2009 u 21:44

Iluzija

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvucenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reci u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzlece iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duse.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo zesti
ozivljavaju dubine sto te videse i cuse
kako izranjas iz svemira
kroz paucinu svesti...

Izgubljeni trenuci slazu se u memljive kule
otezalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one sto su sve videle, i one sto su cule
posrcu pod teretom bremena...
Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no sto se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi
sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

(Dragana Konstantinović)


Mama_tvoja - 25-4-2009 u 14:39

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/000V052Auin.jpg


Mama_tvoja - 2-6-2009 u 14:18

I ovde

I ovde, na ničijoj zemlji,
ulaziš mi u san kao u dvore
koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
i kroz pore,
kao da si od moga sna u dugom putu
pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
sluha i vida,
provučeš se ispod očnih kapaka
kao mesečeva zraka,
kao lopov preskočiš
snu preko zida.


Desanka Maksimović


Mama_tvoja - 2-6-2009 u 14:19

http://i216.photobucket.com/albums/cc27/berjozka/poete/WOMA-1.jpg


Mama_tvoja - 2-6-2009 u 14:20

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/10941.jpg